Godišnjica Ustava koje se više niko ne seća

Prošle nedelje bila je 29. godišnjica proglašenja Ustava Republike Srbije. Niko se nije setio makar i simbolično da je obeleži.

Ta zaboravljena godišnjica simbolično govori o svemu što se sa Republikom Srbijom, njenim narodom, demokratijom i Ustavom dogodilo: srušeni su, pogaženi, potisnuti iz javne svesti. Imamo li pravo da postavimo pitanje, a gde je naš Ustav?

Ustav je na strani naroda 

Važeći Ustav Republike Srbije svečano je proglasila Narodna Skupština Republike Srbije 8. novembra 2006. godine.

Donesen je 16 godina od poslednjeg važećeg Ustava iz 1990. godine, posle raspada Jugoslavije. Nakon demokratskih promena 2000. godine ulagani su veliki napori da se Ustav donese, pokušano je i po zakonu i mimo njega, i po protokolu i preko kolena, da bi na kraju “po “”dobrom”” srpskom običaju, tekst ustava posle skoro 6 godina oklevanja skrojen na brzinu i takoreći bez valjane pravne redakcije dospeo u skupštinu gde je odmah usvojen.“

Ipak, i pored svih ovih problema, i ponekih manjkavosti u tekstu, ovo je jedan savremen i dobar Ustav! Ustav koji propisuje da vlast pripada narodu, koji garantuje ljudska prava i slobode, dok sa druge strane određuje podelu vlasti, njene granice i odgovornosti… U Ustavu piše sve, i ko smo, i šta smo, i kuda idemo, zašto ga onda vlast ne poštuje?

Šta je Ustav i čemu služi?

Kada pričamo važnosti Ustava u jednoj demokratskoj državi, najbolje poređenje bi možda bilo sa osovinom koja drži točak: ne vidi se uvek spolja, ali bez njega se ništa ne može kretati kako treba.

Ustav je dogovor naroda o tome kako ćemo zajedno živeti, ko ima koju odgovornost, i ko čuva granice te odgovornosti.

Ustav može da se zamisli kao terazije, ona stara vaga sa dva tasa. Na jednom tasu je narod — svi mi, sa svojim pravima, slobodama, glasovima, poverenjem. A na drugom tasu je vlast — podeljena na tri dela: zakonodavnu, izvršnu i sudsku, da se međusobno nadgledaju i drže u ravnoteži.
Ustav je tu da održava ravnotežu između ta dva tasa, da spreči da jedan pretegne i sve poremeti.

Ali kada se Ustav krši — kada vlast ne poštuje njegove granice, kada se glas naroda zanemaruje, ili kada institucije ne rade svoj posao — tada se ta vaga naginje, osovina puca, a država počinje da se raspada i sve ide na štetu i propast naroda.

Zato se Ustav ne sme posmatrati kao apstraktan dokument koji skuplja prašinu u fiokama državnih institucija, već kao živi dogovor, kao unutrašnji kompas koji svima pokazuje gde je pravna država a gde počinje samovolja.
Jer kad pukne osovina — ni točak, ni država više ne idu napred, već šantaju i gaze sve pred sobom.

Problem kršenja ustava — i nemoć da se to zaustavi

Kada vlast zaboravi da je Ustav iznad nje, a ne u njenoj službi, posledice uvek padaju na leđa građana. Kršenje ustava postalo je toliko normalizovano da se više ni ne doživljava kao nešto što zahteva hitnu reakciju. Nezakonite odluke, prelazak ovlašćenja iz jedne grane vlasti u drugu, ignorisanje osnovnih načela podele vlasti — sve je to počelo da se podrazumeva.

A najveći problem je nemoć procesuiranja. Ustavni sud, institucija koja bi trebalo da bude čuvar pravnog poretka, pretvara se u nemog posmatrača. Kada čuvar zanemi, vrata ostaju širom otvorena onima koji Ustav doživljavaju kao prepreku koju treba zaobići, a ne poštovati. Građani ostaju bez zaštite, bez garancije da se njihova prava mogu odbraniti, bez poverenja da institucije rade za njih, a ne protiv njih.

Istorija kojom se ponosimo

Naša ustavna tradicija nije siromašna. Naprotiv, jedna je od najbogatijih u svetu. Kao narod koji je kroz istoriju iskusio ropstvo na svojoj koži, itekako zna šta je sloboda. I neki od najvećih srpskih vladara nisu bili odvojeni od naroda, kao ovi danas, već prave narodne vođe i pravednici, pa su sa potpunim razumevanjem slobode istu davali i svom narodu i svakom pojedincu.

Dve najsvetlije tačke, koje valja pomenuti, dve zvezde vodilje, u našoj pravnoj istoriji jesu:

Dušanov zakonik iz 1349. i 1354. godine koji je bio jedan od najnaprednijih pravnih dokumenata svog vremena u svetu. Regulisaо je društvene odnose, sudstvo, odgovornost vlasti i prava običnih ljudi. Njegova najveća vrednost je što je car Zakonikom ograničio svoju vlast, dakle postavio je zakon i sud iznad sebe. Teško je zamisliti da je car iz 14. veka bio pametniji, savesniji i prosvetljeniji nego ovi danas u 21 veku. Zato i jeste car.

I druga je Sretenjski ustav proglašen 1835. godine, koji je bio jedan od najmodernijih u Evropi. Doneo je principe podele vlasti, garanciju građanskih prava, ali i ograničenje moći vladara. Bio je toliko napredan da je uznemirio tadašnje velike sile Austrougarsku i Tursku, koje su ga videle kao preveliki iskorak ka slobodi srpskog naroda pa su izdejstvovale da se ukine. Ipak, ostao je simbol prosvetiteljstva i hrabrosti jednog naroda da traži bolji život.

Ovo je naša tradicija. Ovo je naš temelj. Ovo je dokaz šta sve možemo kada odlučimo da biramo pravdu umesto straha. Ali, zapali smo u

Sadašnjost koje se stidimo

Danas umesto snažnog Ustava, osovine i terazija koje održava ravnotežu, imamo totalni kolaps. I taj kolaps je izgleda namerno izazvan da bi se država razorila do kraja.

Mi danas imamo podelu naroda i jedinstvo vlasti, umesto jedinstva naroda i podele vlasti. Podela vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku uz nekolicinu ucenjenih i plaćenih kriminalaca koji su tzv. narod slila se u lik jednog vođe. Vođa koji je pobego iz zapečaćene istorije, izašao je iz uloge simbola i putem marketinga i podanika podredio sve sebi i vratio nas u srednji vek. On koji je trebao biti simbol jedinstva i čuvar Ustava podelio je ovaj narod, osiromašio ga i ponizio, dok je nekolicini oko sebe omogućio abnormalna bogaćenja. I koji svoju odgovornost krije iza vela lažne demokratije, što evo ja i drugi mogu da napišu i kažu nešto protiv njega, i da se ništa neće desiti, ali nije poenta da neko nešto sme u demokratiji, poenta je da institucije rade svoj posao, one koji su po ustavu i zakonu dužne da ga rade, da procesuiraju odgovorne za kršenje Ustava ili da izađu pred narod sa istinom zbog čega ne to rade.

Epilog: Kako da vratimo život Ustavu

Do pre godinu dana i ove mladosti koja je probudila Srbiju, činilo se da je narod Srbije klinički mrtav. Sa mladošću i studentima probudila se nada. I ne, ne počinje u skupštinskim klupama niti po kabinetima, nego u svesti ljudi.

Počelo je na ulicama, u obrazovanju, razgovoru, javnoj hrabrosti. Jasno je da više ne pristajemo na samovolju. Jasno je da zahtevamo rad institucija, izbore i jedno efikasno predstavničko telo naroda, Narodnu skupštinu, koja će dostojansveno i odgovorno vršiti kontrolu nad njima.

Mi moramo povratiti ponos nacionalnog identiteta, kulturu poštovanja zakona, obnoviti integritet Ustavnog suda, tražiti odgovornost od svakog pojedinca koji obavlja javnu funkciju. I, najvažnije, kakva god promena vlasti da se desi neće biti dobra bez Ustava, moramo se setiti našeg Ustava.

To nije naivni optimizam. To je put kojim smo već krenuli. Jedini koji je ispravan u pravcu demokratije, slobode i pravde. To je čvrsta odlučnost da se više nikada ne stidimo svoje sadašnjosti, nego da gradimo budućnost koja će se ponositi nama.