Priča o Lotosovom Cvetu

Umete li da se divite lepoti? Umete li da prepoznate i cenite sjaj i čistoću koja dolazi iz dubine živog bića? Kao ovaj lotosov cvet. Što privlači bojom, opija mirisom.

Ako ga pogledate bolje, malo više mu posvetite pažnju, videćete kako sa površine kristalne vode, u tišini, razgovara sa suncem. Rekli biste kako lep dan i život ima ovaj lotosov cvet. Ali šta se stvarno krije iza ove lepe slike? I da li je oduvek bilo tako? 

Ne zavaravajte se, priča nije tako lepa, ni blizu.

Želite li da je čujete?

POČETAK  
O sebi nije znao ništa. Nastao je u močvari. U mračnom prljavom blatu. Oko njega po svuda rasle su snažne ljigave biljke koje su mu se omotavale oko udova i stezale do bola svaki put kada bi pokušao da raste.
Fizičke i psihičke stege. Bol. Nemoć.

Patio je i pitao se: ko je on, i zašto toliko pati. Pitao se: zašto je baš on-on, na tom mestu, i u takvom mulju. Zašto je toliko slab? A na samu pomosao i nameru o izbavljenju, bića iz mraka močvare stezale su ga još jače.

Većina na njegovom mestu bi utonula u mulj, navikla na bol i ružnoću, zaboravila da raste i predala se korovu. Većina bi postala korov, ta ista ljigava biljka koja davi sve oko sebe i živi za samo jedno - da drugima ne da da rastu.

POTRAGA I RAST

Ali ne i naš lotosov cvet. Njegova sudbina bila je drugačija. Predaja nikada nije bila opcija. Borba sa mrakom bila je njegov put. U svom srcu upalio je svetlo . Osećao je i verovao da mora postojati nešto više, nešto drugačije. Čistije od mutne vode, lakše od teškog mulja, jače od najačeg korova. Verovao je da mora postojati, iako u tom trenutku nije znao ni video šta bi to moglo biti.

Dok je rastao temeljno je upoznavao sebe. Upoznavao je i blato koje ga okružuje, biljke koje oko njega rastu. U svojoj borbi za rast gotovo da se poistovetio sa njima. Postajao je sve jači i u toj snazi mislio je čak i da je srećan. Sve dok jednoga dana njegova glava nije izvirila napolje iznad površine vode i osetila zračak sunca.

Tada… Nastaju problemi. Pitanja. Nelagodnosti. Močvara koja ga okružuje, ljigavi stvorovi koji mu se legu u telu, trule biljke koje ga stežu sada na svetlosti izgledali su mnogo strašnije. Skupio je poslednju snagu da se obračuna sa svim. Sada, kada zna za sunce, ne predaje se tako lako.
Učvrstio je nameru u svom srcu da pobediti močvaru, pokida stege, izbaciti ljigave parazite koji ga jedu iznutra i svana. Da ponosan i čist stane pred sunce.

BORBA I DUHOKLONUĆE 

I uspeo je. Skupio je svu svoju snagu, potrgao sve stege, pobedio mrak, pronašao svetlo, i u svoj svojoj ponosnoj čistoti stao pred sunce.

Ali šta onda? Pobeda? Ponos? Sreća?

Ne.

Onda ništa.
Stoji i gleda u sunce. Očekuje nagradu koje nema. Nema snage da je traži, i čeka. Iscrpela ga borba sa močvarom. Umoran je.

Shvata da ne ume. Ne ume na suncu ništa, nije naučio. Depresija. Poraz. Stid. Vidi sebe kao ružnu biljku iz dubine močvare koja u svojoj ružnoći stoji pred suncem. Poželeo je tamu močvare da ga sakrije, da mu zamagli vid, da ne vidi ništa kao što ni do tada nije video. Poželeo je da vrati vreme i samo da se ušuška u mraku močvare, u zagrljaju ljigavih biljki.

PREPUŠTANJE  

Ali kasno je.

Posle sunčeve svetlosti tama močvare nikada neće biti ista. Bol neopisivi odasvud. Proklinje borbu, svoj rast. Želi da nije saznao ništa. Mislio je da kada ništa nije znao bio je srećan. A sada kada zna, pada u nesreću, i ne zna kako da joj se odupre. Nije ovo isto odupiranje kao ljigavim biljkama, ovo je drugačije. Ovde ne pomaže borba, već nešto drugo. Šta? Recite mu, šta?

Nisu sve bitke iste. Ne dobija se svaka borbom, neke se dobijaju prepuštanjem. Taman je naučio da se bori, a sad treba da se prepusti, to je teško za prihvatiti. Živo biće teško to može da izdrži.

I taman kad je pomislio da više me može da izdrži, predao se. Na samoj površini vode obasjan svetlošću sunca klonula mu mala zelena glava a sunčeve zrake došle su po njega. On im se prepustio u potpunosti. Odužio je močvaru, odužio je tranzite, nije bilo lako, u ovoj igri života i pakla, rođenja i smrti, borbe i prepuštanja... Prepustio se potpuno. Sve je to iskusio i sada ponovo se rađa. Na sunčevoj svetlosti razlistava svoje prekrasne latice i biva ono za šta je stvoren.

Lepi lotosov cvet.

A sada, posle ove priče, još je i lepši.

EPILOG

Mi nemamo uvek jasnu sliku o tome gde i sa kim se nalazimo. U odnosu na nešto drugo ta okolina može biti i dobra i loša. Želja da rastemo je način na koji pronalazimo sebe. Način je ponekad borba ponekad prepuštanje. I nikada ne možemo biti sigurni šta da biramo sve dok u srcu ne postanemo jaki i u njemu ne upalimo svetlost da nas vodi.

Uteha je da na tom putu niste sami, milioni lotosovih cvetova je upravo sada na putu da procveta. I da, sve je, i sreća i stradanje – uistinu Vaš rast, u Višoj (Vašoj) volji.

A lepota rasta je nešto što usput nikako ne smete propustiti.

KAKVE VEZE OVA PRIČAA IMA SA YOGOM?

U Yogi postoji položaj lotosovog cveta. Yoga čas najčešće počinje i završava se u njemu. Drugi naziv za njega je savršeni položaj, i verovali ili ne celokupno vežbanje yoge usmereno je na postizanje ovog savršenog položaja. Kada sedete u lotosov cvet i postignete tu snagu, mir i jasnoću, pripremate se za novo putovanje -meditaciju.